Dragi prijatelju,

Ne verujem da će ovih nekoliko nepovezanih stavova što ih u brzini pišem moći potpuno objasniti stvar i opravdati u tvojim očima moje "bežanje" iz Bosne.Šaljem ih ipak, jer osećam da ti dugujem odgovor i jer, sećajući se nasih studentskih godina,želim da me ne shvatiš pogrešno i ne gledas u mene običnog Lalu i kuferaša koji olako napušta zemlju u kojoj se rodio, u trenutku kad ona počinje slobodan život i kada joj je potrebna svaka snaga.

Da pređem odmah na stvar.Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima.I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama redđe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da vide, da ne gube nikad iz vida:Bosna je zemlja mržnje i straha.Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodni odjek, i da govorimo  o mržnji. Da o mržnji.I ti se instiktivno trzaš i buniš kad čujes tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i vidi.Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, sto zazire od njenog analiziranja i mrzi svakog ko pokuša da to učini.Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu.Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida.Pomišljao sam da se bacim na izučavanje te mržnje i, analizirajuci je i iznoseži na svetlost dana, da doprinesem njenom uništenju. Ali posle prvih pokušaja i dužeg razmišljanja uvideo sam da nemam sposobnosti ni snsge za to.Od mene bi se kao  i od svih ostalih tražilo da stanem na jednu stranu, da budem mržen i da mrzim.A ja to nisam hteo ni umeo. A u zemlji kao što je sadašnja Bosna, onaj koji ne ume, ili sto je još više i teže, onaj koji svesno neće da mrzi, uvek je pomalo tudjin i izrod, a često i mučenik.To važi i za vas, rodjene Bosance, a pogotovo za čoveka došljaka.I tako sam ja jedne od tih jesenskih noći, zaključio da ne mogu ostati u svojoj drugoj domovini Bosni, da ne treba u njoj da ostanem.Ti ćes sa potsmehom,možda i sa prezirom ponoviti svoju reč o mom bežanju iz Bosne.

Ovo moje pismo neće imati snage da ti moj postupak objasni i opravda, ali izgleda da u životu ima prilika kada važi drevno latinsko pravilo: "Non est salus nisi in fuga" (Samo u bežanju je spas).I molim te da mi veruješ samo toliko, da ne bežim od svoje čovenčanske dužnosti, nego zato da bih mogao da je potpuno i nesmetano izvršim. Tebi i našoj Bosni želim u novom narodnom i državnom žvotu svaku sreću!

                                                                                                              Tvoj M.